lula

sad mi se možete svi smijat, ali ne želim prestat vjerovati u bajke. imam tako lipa sjećanja iz djetinjstva. brat i ja smo pisali pismo didu mrazu što želimo za poklone, ostavili bi mu pismo na stolu. čak bi mu i koji keks ostavili, a mama mi morala cili balkon dobro očistit i maknut konope na koje bi sušila robu. da dida mraz može lipo sletit na balkon, jel. bez ikakvih posljedica  uvik bi se probudili oko 4 ujutro, tiho bi ušli u kužinu da vidimo ima li što ispod bora. sad zamislite iznenadno vrištanje od veselja, skakanje po stanu, ko će brže otvorit svoj poklon. a da ne spominjem "šokove" koje smo stvarali svojim roditeljima kad bi skočili na njih u postelji: "bio je! bio je! vidi šta smo dobili!" i skači po njima, po njihovoj postelji. ko je onda moga zaspat od tolikog veselja

jooj, lula oprosti što sam se toliko raspisala. ne zamjeri