Pozdrav iz Beograda i kratko putovanje po Srbiji

 

Zahvaljujući ljubaznosti kaludjera koji su u svakom pogledu van svakog klišea, dobijam iskušenika Stefana za vodiča do isposnice u kojoj je živeo  i umro svetac. U priči usput, dobijam mnoštvo zanimljivih detalja o monaškom životu, prirodi i istoriji ovog kraja. 

Sobe koje nude Konaci pri manastiru pružaju prijatan mir, tisinu i spokoj svakom putniku koji ovde zanoći.

Noć pada i magična  mesečina zavlada gradom. U Borinom gradu je opijajuća, iz nje izvire neka čudesna snaga koja ljubav čini strasnijom a tugu pogubnijom. Na toj se mesečini peva jasnije, igra besnije, izgara od želje, opija bez vina, omadjija bez vradzbina.

Razum se muti, telo drhti… ranjava i telo čini lomnim

Od nje je čovek zdrav a bolan, “ bolan od samog sebe“.

U ovom gradu se tuguje pevajući a raduje kroz jecaj i suze. On je poseban, jedinstven, skladan u svojoj suprotnosti.

 Radja u vama poetu, vodi vas u začarani krug, iz koga bar u mislima nećete želeti izaći.

Opisati temperament Vranja, potrebno je više od reči, više od slike, potrebno je doći i doživeti ga i saživeti se sa njim.

Grad na raskrsnici različitih vera i kultura, običaja, tradicija ostaje ipak svoj i daje jedno upozorenje :“Nek svako ko u Vranje dodje pričuva dušu  da mu se ne istopi, jer u ovom gradu ima nešto što nije za oči da se gleda, a ni za ruke da se dohvati, a ni za pamet,nego samo za srce  i dušu, i to dvoje treba ovde pričuvati“.