Sunčan dan i kafa u Szegedu

Negde u svesti…

Voz prepun dremljivih ljudi, gomile praznih torbi, sanjiv grad, jedan park, praskozorje..Ja bih da krenem u obilazak ali svi idu samo u jednom pravcu. Gužva, kolutovi sireva, čokolada, salame, vajkrem, cenkanje.Uveče… povratak, pune torbe, prve Nike patike za moju decu, umor, gužva….

Rano jutro…

Suncem okupan grad, vedri, opušteni ljudi, cvetni park. Radost u srcu što mu se vraćam da ga upoznam, drugačijeg, ili istog, samo u drugim okolnostima. Jedan dan u gradu sunca…

Szeged se nalazi na ušću reke Mures u Tisu a ovaj naziv potiče iz 1183. godine i ima dva tumačenja- po jednom potiče od mađarske reči za ugao, Tisa baš tu pravi ugao, po drugom potiče od reči sziget koja znači ostrvo.

Mongoli su ga opustošili za vreme svoje najezde u 13. veku ali grad već u 14. postaje najvažniji u južnom delu Ugarske a period procvata doživljava za vreme anžujske dinastije, posebno pod Lajošem I Anžujskim. Trgovački grad u 15. veku postaje i strateški najvažniji grad u borbi protiv Turaka koji su ipak  1526.god stigli do njega. U to vreme je sa orijenta stigla i paprika po kojoj je sada mađarska kuhinja veoma poznata., naročito je za nju vezan  baš ovaj grad. Razlog tome je što je Segedin najosunčaniji grad u Mađarskoj. Zanimljivo je da je jedan mađarski fiziolog zahvaljujući njoj dobio Nobelovu nagradu 1937. godine.Albert Szent-Győrgyi  je otkrio C vitamin i njegovu najveću količinu dobio izdvojivši ga  iz ploda paprike.

Nakon oslobođenja od Turaka, Segedin ponovo dobija titulu slobodnog kraljevskog grada. Tada nastupa jedan miran period i sve do revolucije 1848.god grad lepo napreduje. Tokom revolucionarnih godina grad je jedan od poslednjih uporišta revolucionara na čelu sa Lajošem Košutom. Zbog toga posle propasti revolucije pada u nemilost i gubi status slobodnog grada ali mu je 1860. god vraćaju Habzburgovci.

Grad je 1879. zadesila prava velika katastrofa, kada je velika poplava uništila 95 % zgrada u gradu. Franc Jozef se lično založio da se grad obnovi i uz pomoć, u vidu donacija, svih vodećih država Evrope, Segedin je izgrađen ponovo. U znak zahvalnosti građani su ulicama dali nazive  Pariz, Beč, Moskva, Rim, Brisel, Berlin, London po gradovima koji su im pomogli.

Današnji Segedin je relativno noviji grad sa veoma starom istorijom, spada u drugi po veličini u Mađarskoj i nalazi se u knjizi 501 Must visit cities.

Obilazak započinjem sa jednog od najvećih trgova (Sz?chenyi ter) koji je sav u zelenilu i cveću pa više liči na park.

Između krošnji i lepo uređenih cvetnih leja su mnogobrojni spomenici od kojih se ističeSv Stefan (Istvan) i njegova kraljica Žizela.

Lepa, neobarokna gradska kuća (Városhása) je počela da se gradi 1799. ali je posle poplave preuređena kada je uzmeđu nje i susedne zgrade saveta dodat  „most uzdaha“  po ugledu na venecijanski. Te godine je Franc Jozef došao u posetu da vidi koliko je grad izgrađen posle poplave i pošto je on bio smešten u gradsku kuću a njegov savetnik companion) u susednu zgradu, podignut je most radi lakše komunikacije između njih.

Toranj gradske kuće je jedan pesnik nazvao mlada žena sa čipkanim šeširićem koji pleše na mesečini.

Za vreme leta u njenom dvorištu se održavaju koncerti. Trg je okružen lepim palatama i zgradama poznatih i bogatih građana.

Obližnju Karasz ulicu označavaju dva arlekina koji sugerišu da je ovo festivalski grad  od kojih su najpoznatiji Segedinske letnje igre i Segedinski omladinski dani, festival vina, festival ribe na Tisi.

Ova ulica se otvara ka trgu Klauzál tér gde se na broju 5 nalazi balkon na kome je Lajoš 1849. održao poslednji govor pre odlaska u egzil.

 Dopalo mi se što na trgu nije svaki pedalj zauzet kafićima pa vam  daje privid mnogo većeg no što jeste. Čuveni Virág Café koji se tu nalazi još od 1922. god je zatvoren zbog restauracije ali su kolači odlični i u A Capella. Da li zbog njih ili zbog dipladenija na ulazu , vreeme je za prvu  pauzu .

Ovde  osećate neki mir i opuštenost dok gledate na okolne zgrade i spomenik Lajošu i česmu sa četiri krilata lava (Királyok Kútja).

Bez žurbe uživate u kolaču i prija vam što niste u nekoj metropoli okruženi vrevom turista. Što sve možete lako i bez žurbe da obiđete i uživate u danu bez plana i programa

Na drugom kraju ulice nalazi se skulptura Šandora Kligla,  Violinista koji je zajedno sa grupom preko puta njega deo kompozicije Ulična muzika.

Nedaleko je Dugonics trg gde se nalazi muzička fontana i glavna zgrada fakulteta prvobitno građena kao zgrada srednje škole. Tu stoji Jószef Atilla, po kome Univerzitet nosi ime a koji je bio svojevremeno izbačen iz ove škole zbog objavljivanja pesme Svim srcem u segedinskim novinama.

Katedrala se nalazi na trgu Dom tér koji  je okružen arkadama i stubovima različitog oblika i za koji kažu da je iste veličine kao Trg sv. Marka u Veneciji.

Ispod arkada su postavljene ploče i skulpture posvećene mađarskim velikanima iz različitih oblasti.

Katedrala je votivna crkva posvećena Bogorodici, građena od 1913-1930. godine  nakon velike poplave i  zavetovanja građanja da će izgraditi grandioznu crkvu.

Spada u jedno od sedam čuda Mađarske. Inspirisana italijanskom romantičkom arhitekturom diči se preko 90m visokim zvonicima, po veličini trećim orguljama na svetu i drugom najvećem zvonu u Mađarskoj koje se korisi samo sedam puta u godini.

Kupola glavnog ulaza počiva na lavovima od kojih jedan čuva mađarsku krunu, drugi Papinsku Tijaru (tijara lat, triregnum, pokrivalo za glavu, jedino papa nosi trostruku tijaru koja se sastoji od 3 krune položene jedna na drugu sa krstom na vrhu što se tumači kao trostruka vlast (zakonodavna, izvršna, sudska) ili kao znak triju slojeva kraljevstva Božijeg (vernici na zemlji, duše u čistilištu i blaženi na nebu).

Na glavnom ulazu sa trga zanimljiva gvozdena „Vrata života“ a unutra može da stane do 5000 ljudi.

Unutrašnjost je prepuna raznim zanimljivostima od kojih bih izdvojila raspeće za koje se priča da je umetnik Janoš želeo da pokloni crkvi još pre no što je ona izgrađena. Kako nikako nije uspeo da pronađe model koji bi svojevoljno visio sa krsta prekriven samo nekakvom krpom, on se sam popeo na krst a fotograf je to zabeležio. Raspeće je napravio po tim fotografijama a Hrist na njemu nosi njegove crte lica. „Isus Hristos na drvenom krstu“ je osvojio 1900. godine Glavnu nagradu na Svetskoj izložbi u Parizu

Pored katedrale  se nalazi kula sv Demetrijusa, najstariji spomenik u Segedinu koji je preživeo katastrofalnu poplavu.

Na istočnoj  i južnoj strani trga nalaze se zgrade univerziteta, ( grad ima svake godine oko 30.000 studenata na nekoliko fakulteta), na zapadnoj episkopska palata  tako da je sa njima  i katedralom zatvoren sa svih strana. Na njemu se od 1931. održava međunarodni pozorišni festival „Segedinske igre na otvorenoj pozornici“ i redovan novogodišnji vašar.

Na zgradi nasuprot glavne kapije Doma stoji simbol univerziteta, muzički sat, stvaralaštvo Ferenca Curija koji je prvi put zazvonio 1936. Dva puta u toku dana (u 12.15 i 17.45) pokazuje završnu godinu djačkog rastanka, pojavljuju se vođe univerziteta i učenici koji idu okolo u krug. Nažalost nisam imala tu priliku da ih vidim a ni čujem poznatu staru melodiju „Rastaje se stari đak“, no to mi nije umanjilo lepotu ovog nesvakidašnjeg dela.

Levo detalj statue   Svetog Trojstva, desno  Srpska pravoslavna crkva

Trg  Reriha Belenosi ime po inžinjeru koji je napravio plan za kompleks zgrada Doma. Ovde se  nalaze dve predivne skulpture,  jedna od njih prikazuje mrtvog leptira slobode koga dižu mladi ljudi posvećena učesnicima revolucije 1956. godine, druga je skulptura Svetog Đorđa urađena u gotičkom stilu, kopija originala koji se nalazi u Pragu.

Palate koje su građene uglavnom u 19. i 20. veku nose na sebi razne stilske pravce, koji su bili konkurencija jedan drugom u ono doba, uprkost tome njihova raznolikost ipak stvara jednu harmoničnu i uravnoteženu sliku.

Na početku  Karas ulice nalazi se Ungar-Mayer kuća po planu Mađar Ede, prepoznattljiva po kupoli sa plesaćicama od olova, koje izdaleka privlače pažnju.

Po meni, jedna od najlepših palata u Segedinu je secesionistička Reők palata iz 1907. godine. Arhitekta ove lepe zgrade je Ede Magyar  koga su kao i Lehnera nazivali mađarskim Gaudijem. Završio je studije u Budimpešti a nakon dužeg boravka u inostranstvu vratio se u Segedin gde je  na žalost, nesrećan i razočaran u ljubav, završio život samoubistvom u 35. godini. Niz plavih vodenih ljiljana i zidovi koji podsećaju na talasanje vode nam ukazuje da je voda bila glavni motiv zgrade. Od 2007. godine palata nosi ime Regionalni centar kulture. Osim galerije u njoj, ona je i mesto za razne muzičke programe , manje pozorišne predstave i razna kulturna dešavanja.

 

U ulici Tisza Lajos kőrut br 20 dominira Gróf  palota. Dobila je naziv po  Arpadu Grofu koji je bio poznati segedinski advokat i predsednik saveta grada. Završena je 1913. godine, za svega 13 meseci, za potrebe  Ferenca Rajhla koji je posle bankrotstva ostavio lepu porodičnu palatu u Subotici i preselio se u ovu. Ovo zdanje je all Reichl kakvog znamo, bajkovito i potpuno nepromenjeno od nastanka. Ornamenti od zlata i plavog murano stakla , srcaste šare na prozorima, neobični otvori, dva tornja, čine da spada u nezaobilaznu turističku atrakciju.

Lepa Ana kupatila su otvorena 1896. godine, zanimljiva su zbog svojih kupola i zgade duge 117m,  obična voda je 1927. godine zamenjena termalnom i medicinskom pa se sada tu nalazi i welness centar. Zanimljivo je da svakodnevno od 21h do ponoći posetioci mogu da uživaju u noćnom kupanju .

Preko puta kupatila nalazi se neogotička protestantsko reformatorska crkva, u narodu poznatija kao Crkva  s kokoškom, otvorena 25.05.1884. na zemljištu čiji je nivo podignut za 2m i to za potrebe gradnje . Crkva ima tlocrt lista deteline s uglovima od 120 °   između "listova".

 Još malo šetam ulicama i beležim lepe deetalje.

U jednom kafiću pravim mali predah uz kafu i odlučujem nešto, što za mene nije uobičajeno. Ostavljam Vodotoranj, Muzej grada i još dosta toga što grad ima za neki sledeći put jer znam da će to biti siguran razlog da mu se ponovo vratim. I onaj muzej salame i paprike pa možda ponesem šarenu švercersku torbu ..

Ostatak  popodneva uživam u pogledu na Tisu i suncu koje titra kroz lišće.

Uveče...povratak, blagi, lepi umor, gomila fotografija, prazne baterije za fotoaparat, lep dan i grad iza i čvrsta namera da mu se vratim…

 

Hvala Ana. To je bio i jedini u gradu, no više od toga me začudilo to cveće koje je bukvalno na trotoaru ulice i niko ga ne dira. Moja drugarica ima apoteku i svaki put kad okači ispred dve  žardinjere sa cvećem, već prvu noć ostane bez njega. Par puta je nestajalo samo cveće a onda je jednog jutra ostala i bez saksija. Odustala je od želje da oplemeni prostor ispred. Ovde je lep primer kako su stanari ulepšali svoje  prozore a samim time i svoj grad.